fbpx
1. april 2020.
by ana April 1, 2020 0 Comments

1. april 2020.

3. novembar 2017.

– izvini jel možemo da naručimo?
– može, šta ćete?
– ja bih neko vince.
– belo ili crno?
– belo.
– na čašu ili flašu?
– pa sad, verovatno bih trebalo da vam kažem na čašu, ali petak je pa nek bude na flašu.

izašla sam sa džejs i znam da sa njom nikad nema na čašu. ali da se ne lažemo, umem i sama flašu da sljuštim. samo sam čekala da prokomentariše nešto, na ono moje “petak je”.

– od kad je tebi važno koji je dan u nedelji? šta kao, utorkom ne piješ?

konobaru smo već simpatične, ne trudi se da sakrije i kreće da nabraja:
– od domaćih imate 3 morave, 3 bele koze…
– ne bih ustvari vino, možda radije tekilu.

već vidim da kreće šizofrenija. to je ono kad ne znam šta mi se pije, a sve bih. džejs preuzima stvar, vidi da od mene nema vajde.
– daj nam belu jose cuervo, i limun i so molim te..
donosi dve čaše, spušta na sto i pre nego što je stigao do šanka već smo popile.

– izvini, jel može još dve?
– može.
– duple!
– ovaj ne vadi pljugu iz usta.
– ko?
– konobar.
– pa dobro.
– šta pa dobro?! obrati pažnju, trese pepeo direktno iz usta.
– šta ti primećuješ, koga boli dupe za to?
– okej, samo kažem. čudno mi je da čovek ne koristi ruke dok puši.

klub je kao kutija od šibica, ima 20 kvadrata i prepuno je. muzika je super, pušta miki iz darkwooda. unutra 30 frajera, svi cirke, djuskaju i nas dve, skockane u bundama. bile su i neke dve ribe u kariranim košuljama, ali njih ne računam ovaj put.

– jel misliš da je ovako u raju?
– kako?
– pa ovako, 30 cirke frajera na 20 kvadrata.
– nema šanse da su u raju ovakvi padavičari.
– u pravu si, ni jedan dobar frajer.
– izvini, daj nam molim te još jednu turu, isto ovo.
– duple?
– da.
– ovaj idalje ne vadi pljugu. i nekako se znoji na bezveze način.
– a kako izgleda kad se neko znoji na kul način?
– pa nije mokar vidno. nego samo on zna da se oznojio. i ne smrdi. ne mogu da podnesem kad neko smrdi na znoj.
– da, to ne mogu ni ja.
– nego, jel praviš nešto za rodjendan?
– pravim na gajbi. samo najuži krug, znaš ono moje, 50 bliskih prijatelja. jasna i miki donose klopu, peters završava muziku, ja piće. darko će da fotka, kupila sam i light show. biće i sale i jelena i lu.
– znači ludilo.
– ludilo.
– aj živeli
– živeli.
– jedino sranje kod ovih kratkih pića je što odu odmah.
– pa da, zato se zovu krateži.
– da predjemo na nešto duže?
– nisi normalna, pa ubićemo se u prvih pola sata.
– dobro, ajde mu onda ti sad traži ponovo.
– dečko, daj nam opet isto!
– slušajte devojke, užasno ste mi simpatične, ali ja ne radim ovde. kao što vidite prostor je mali, i nema mesta, ja samo stojim za šankom. gost sam isto kao i vi i nije mi teško da vas uslužujem jer ste slatke, ali čisto da znate, ovde da biste dobile piće, odete do šanka i naručite.

ustanem, odem do šanka i tražim dve tekile.

– nema više, sve ste popile, žao mi je.
– kako misliš nema više?! petak je, držite kafić u centru grada i nemate više tekile. pa šta ste imali, 2 deci?

perifrnim vidom primećujem džejs kako ustaje od stola, odlazi u pravcu gosta koji nas je do malopre usluživao i nešto mu šapuće na uvo. ovaj oblači jaknu i odlazi.

– nema više tekile.
– znam, čula sam.
– a šta si pričala sa onim tipom?
– nisam ništa pričala, rekla sam mu da nemamo piće i da vidi šta će.
– pa šta će?
– kako šta? pa da ode da nam kupi.
– jel si sigurna da ne radi ovde?
– sigurna sam, ali sam isto sigurna da će da plati iz svog džepa samo da bi mogao još malo da nas gleda.
– koliko si samo bahata.
– važi, a ti si mi sva fina.

Leave a Comment

Your email address will not be published.