fbpx
07. april 2020.
by ana April 7, 2020 0 Comments

07. april 2020.

stiže mi mail od drugarice pre neki dan samo sa jednom rečenicom. pita me “ej a šta ćeš prvo da uradiš kad sve ovo prodje?” gledam u tu rečenicu već nedelju dana, još joj nisam odogovorila, jer ne znam šta bih prvo. teško mi je da se odlučim samo za jednu stvar, jer ja bih uvek sve. takva sam, nestrpljiva i gladna svega oduvek. nikad mi nije dosta života i ljudi. kada bih mogla da spakujem sve u neki mehur, da se zavučem tamo zajedno sa svima i da upijam dok ne puknem.

jedva čekam da mogu da se izljubim sa nadjom, mamom i tatom. mislim da ću to prvo da uradim. da se pokupimo svi i odemo na ručak u neku kafanicu, da se sve vreme držimo za ruke i cmačemo. da jedemo jedan drugom iz tanjira, da delimo krempite istom kašičicom kao što smo ceo život radili. da ja malo probam nadjino jelo, pa onda ona moje. da kradem mami vino iz njene čaše, da se ona nervira zbog toga, a da se tata i nadja smeju. jer takva smo mi porodica.onda ću da odem na probu haljina. da svaku obučem i stanem pred ogledalo. da je dobro pogledam sa svih strana i vidim jel to baš to što sam zamislila, ili treba nešto sitno da se promeni. polovina je gotova, visi na mojim štenderima, ali druga polovina još nije. iskrojene su, samo ih još nisam probala. čekam da stane ovo ludilo, neću da šokiram šnajderku dolaskom kod nje, ona je ipak u rizičnoj grupi. posle ću da odem u crnu ovcu, u njegoševoj da kupim 3 kugle sladoleda. čokoladu, lešnik i bananu. i onaj krckavi kornet, što je kao keks. sešću na zidić ispred i lizaću sladoled polako, da što duže traje. ima da se častim i to bez trunke griže savesti jer već 10 dana nisam ništa slatko okusila. kad pomislim sad na taj sladoled, momentalno počinjem da balim. jasno vam je onda s kakvom slašću ću da ga smažem.

onda ću da odem kod mog druga karla u slankamen. karlo tamo ima vikendicu koja je smeštena na samoj litici i gleda na dunav. pogled je magičan i danas smo se dogovorili da ću tamo da slikam nove haljine. tad će već biti toliko toplo da ću moći da se šetkam bosonoga, a moći ćemo i da sidjemo do reke. ima tamo neko malo peščano ostrvce na koje se dodje tako što nekih stotinka metara hodaš kroz vodu koja je do kolena. a ima i nekih vinograda u komšijskom dvorištu, mislim da ću i tamo da se zavučem. tome se baš radujem.

a onda će već doći leto i otićiću na more. kome god kažem ovih dana da ću ići na more, svi me belo gledaju. a ja znam da hoću. zažmurim svakog dana i vidim se u dalmaciji. jutro je, prva sam ustala, sišla ispred kuće, sela na trem, na drvenu stolicu i gledam u more. čuju se zrikavci i sunce je blago, ono divno jutarnje koje miluje. pijem kafu i uživam sama u tom miru. voda je kao ulje, ne pomera se, jer je to uvala i nikada nema talasa. idealno je za plivanje. onda doručkujem, sačekam malo da se svari hrana, pa se bućnem i plivam. plivam dugo, dok mi se koža ne smežura i sve vreme se smejem. iznad mene lete galebovi, uglavnom džonatanova ekipa i pozdravljaju me krešteći. onda se okrenem na ledja, plutam i žmurim i razmišljam kako sam znala da ću biti ovde, još onda u aprilu, kada mi niko nije verovao.

Leave a Comment

Your email address will not be published.