odrasla sam u porodici u kojoj smo imali mačke. i to 3 sijamke. lina, juca i sara. krenuli smo sa jednom kako to obično biva, a onda kada se prva omacila, zadržali smo jedno mače, onda je to mače poraslo pa se i ono omacilo, pa smo zadržali još jedno. znači u kući sa nama su živele 3 generacije iste loze mačaka. moja sestra i ja smo ih volele, maja malo više nego ja, mene su znale da nerviraju. ali roditelji su nam zato bili potpuno ludi za njima.
najstarija mačka – lina je bila tatina mezimica, srednja – juca je bila mamina, a sara je bila svačija. nismo mi pravili tu podelu, tako su one odlučile. mamine i tatine mačke su spavale kod njih u krevetu, sklupčane kod nogu. sara je spavala gde je stizala.
jednom je mama otišla na službeni put na par dana i to baš u vreme kada je njena mačka imala teranje. to kada mačke imaju teranje je nesnošljivo. još ako se potrefi da više njih u isto vreme dobije, zagarantovano nema spavanja. ti bolni i požudni jauci su toliko teški za podneti da sam znala nekad, kada se to desi, da odem od kuće na par dana dok se situacija ne smiri.
međutim, te noći sam ostala kod kuće. taman zaspim, uhvatim malo sna, ona opet krene da jauče. jauče kao da joj kožu deru, takav zvuk je proizvodila. moj tata koji je po prirodi blag čovek, pun nežnosti i razumevanja, celu noć je nosio u naručju i tiho joj pričao kako je razume, da zna da joj je teško, ali da će sve to brzo proći, i da će moja mama uskoro da se vrati, pa će joj biti lakše. ja sam u međuvremenu pokušavala da ih ne ubijem sve zajedno, stavljala jastuk preko glave, psovala i intenzivno smišljala plan kako ću sutra da ih potrpam sve tri u džak i odnesem u neku šumu, gde će po mogućstvu neki medved da ih pojede za doručak.
sve se dešava u sred radne nedelje. tata ide sutra na posao, a maja i ja u školu. iscrpljeni smo svi, tata najviše, ali se jedino on ne čuje. on je čovek pun razumevanja i iskreno pati zajedno sa mačkom. maja spava kao top, a ja šizim jer sam u pubertetu, razmažena do besvesti, onako kako to samo pubertetlije umeju. u tom trenutku ja iskreno ne razumem šta mog oca sprečava da je jednostavno ubaci u špajz i prekrije sa 3 jorgana da je ne čujem više.
samo što smo svi zaspali negde pred zoru i mačka se napokon smirila, u 7:00h zvoni neko na vrata. moj tata skače iz kreveta i otvara, a na vratima stoji komšija sa 3. sprata, profesor na tehnološkom fakultetu, koji ustaje rano i kreće na posao u to vreme. svratio je prethodno do nas da nam ostavi stare novine, opet zbog naše 3 mačke koje piške i kake po nekom specijalnom pesku ispod koga se stavljaju novine.
kasnije saznajem sledeće: tata u toku noći, iscrpljen od šetnje po stanu i nespavanja, dodje na ideju da obuče maminu roze dugačku spavaćicu na volane kako bi juca osetila njen miris i možda bi joj to pomoglo da se smiri. i bio je u pravu, samo što nije očekivao da će ujutru neko da ga vidi u tome. kada je skočio da otvori vrata, onako bunovan, potpuno je zaboravio u čemu je, dok komšija nije zabezeknuto gledao u mog ćaleta pa je onda ovaj shvatio. i krene on tu da se vadi kao “znaš, dana je na putu, a juca je noćas imala teranje, pa sam zato morao da obučem njenu spavaćicu da je smirim…”. komšija je samo ponavljao hipnotisano “aha, aha, nema problema, ma ne tiče se mene dudo šta ti radiš u slobodno vreme, sve je okej.” gurnu mu one novine u ruke i pobeže.
mog tatu su uvek svi voleli, kako u zgradi, među komšilukom, tako i van nje. od tog dana, komšija sa 3. mu se jedva javljao na hodniku. ali ubrzo zatim je i iznenada umro, pa izgleda da nije stigao da proširi priču po zgradi, jer da jeste, to bi nekako iscurelo. ovako je sve bilo kao i pre. moj tata je idalje celom komšiluku ostao omiljen komšija, divan čovek, gospodin, veliki ljubitelj mačaka.