da nisam dobila uvertiru od svog bivšeg muža kako izgleda bekim sejranović, koliko je kul i kakav je frajer, vrlo verovatno da nikad ne bih pročitala njegovu knjigu “nigdje niotkuda”. a kada sam nju pročitala, progutala sam i sve ostale koje je do tada objavio. neko bi rekao da sam površna zbog toga, ali nije mi to važno.
ivan ga je upoznao na jednom beogradskom književnom festivalu. baš te večeri sam ja odlučila da ne idem sa njim. vratio se kući prepun utisaka o nekom novom mladom piscu, poreklom iz bosne koji živi u norveškoj. sećam se da je rekao da mu je drago što nisam išla jer bih se sigurno zaljubila u njega.
“tvoj tip muškarca, malo fucnut i strašno kul, sve ono šta ti voliš” – tako je rekao.krenem odmah sutra dan da ga guglujem i shvatim da me bivši muž jako dobro poznaje. pročitam knjigu za dva dana i momentalno razumem da imam simpatiju. neko se loži na glumce ili pevače, a ja sam se u to vreme ložila na pisce. par meseci kasnije, bekim dolazi u beograd da bude “muzički domaćin” večeri “pisci biraju” u šikarici, malom klubu u skadarliji. “pisci biraju” je platforma osmišljena da dolaze svi pisci iz regiona koji izdaju za jednu izdavačku kuću u beogradu i onda tamo puštaju muziku koju vole. ljudi se skupe, slušaju muziku, kupe knjigu tog pisca i onda im on na kraju večeri potpiše primerak. kao neki vid male promocije.
ja uredno spremim svoj primerak, doteram se i ruku pod ruku sa ivanom odem da dobijem autogram. ivan možda ima razne mane, ali je umeo da zablista u pojedinim situacijama. udjemo u minijaturni klub koji može da primi sve zajedno 20ak ljudi, ali tog dana su redovi bili i ispred. uglavnom žene, skockane stoje u redu sa knjigama. on za DJ pultom, u gornjem delu addidas zelene trenerke, pušta muziku. mi se probijamo kroz gužvu, dodjemo do njega, tokin se pozdravi sa njim i kaže mu: “ovo je moja žena ana, ona je tvoj veliki fan, molim te daj joj autogram i budi nežan prema njoj, jer se loži na tvoje knjige”. pogledam u bekima, on ne zna za sebe od koje čega, potpiše onu knjigu, kaže nešto što nisam ni razumela, zahvalim mu se na potpisu, okrenem se i izadjem iz kluba.
ispred šikarice, par minuta kasnije, pod svetlošću ulične rasvete, ukapirala sam po ko zna koji put kako je umetnik jedno, a njegovo delo nešto sasvim drugo i da obično jedno s drugim nema mnogo veze, ali i da je to potpuno u redu.