fbpx
22. maj 2020.
by ana May 23, 2020 0 Comments

22. maj 2020.

ovo je post za sve nas, znatiželjne duše, kojima je u prirodi da zavirimo iza svakog sledećeg ćoška. nama koji se ne bojimo da kažemo glasno ono šta želimo i koji svesno posvećujemo život traganjem za istinom.

reći ću vam šta sam naučila: kad god padnemo, tada treba da se volimo najviše. jer je važno da razumemo da je ljubav prema sebi to što smo uopšte izašli napolje i pokušali. i isto tako treba da znamo da ćemo najverovatnije pasti ponovo i da se zbog toga ne sekiramo, nego da prihvatimo da je to deo puta. i da volimo svoje greške koje smo na tom putu napravili. da ih prihvatimo. jer da nije bilo njih, ništa ne bismo naučili. i treba da razumemo da nismo izabrani za svaki puteljak u životu, i da će neki putevi kojima smo išli u prošlosti, sigurno izbledeti, nećemo ih se sećati, niti ćemo više ikada ići na tu stranu. treba da naučimo da se volimo dok klečimo u blatu, jer lako je voleti sebe kad smo medju zvezdama. nisu uvek leptirići i šljokice. računaju se i oni dani kada smo u magli i ne vidimo prst pred okom, ali idalje pokušavamo. ti dani su mnogo važniji. a ono šta nas vodi napred je oduvek i zauvek bilo naše hrabro srce. i šibaće nas sigurno vetrovi usput, i imaćemo teške dane, i ronićemo u nepoznatom, ali takodje ćemo dobiti šansu da osetimo nešto što nismo nikada pre i da se povežemo na način na koji nismo znali da postoji. da se izlečimo i stvaramo na nekim potpuno drugim nivoima. to je blagoslov, a ne slabost.

i još jedna stvar: u redu je da se odmorimo nakon što smo izašli napolje, pokušali i pali. to treba da zapamtimo da nikada sebi ne uskratimo.

Leave a Comment

Your email address will not be published.