u vreme srednje škole, bio je jedan dečko kome sam u najmanju ruku bila simpatija. vrteo se oko mene ne baš kroz celu srednju školu, ali sigurno jedno dve godine. bio je mladji od mene godinu dana. u to vreme kada je neko mladji od nas celu školsku godinu, nije bilo govora da se razmišlja o eventualnom furanju. a ovaj ne samo da je bio školsku godinu mladji nego i celu kalendarsku, jer je rodjen u januaru isto kao i ja. kao i svaki jarac, bio je nekako cool, nenapadan, ali je jasno stavljao do znanja da mu se svidjam. i odlučim ja jednog dana posle škole da mu dozvolim da me isprati do gajbe. krenemo mi ka mojoj kući, a on odmah uzme moju torbu sa knjigama. fin mladić, kažem vam. nije to bila neka teška torba, više je bilo šminke u njoj nego knjiga, ali sam taj gest mi se svideo.
u to vreme sam živela u ilije garašanina, tačno preko puta malog taša. ne zna on gde ja živim, samo ide pored mene sa onom torbom i razgovaramo. krenemo da se spuštamo karnegijevom i ja stanem ispred ulaza u arhiv srbije. za one koji ne znaju, arhiv srbije je jedna predratna viletina sa očaravajućim stepeništem i dva lava sa obe strane. nešto poput skupštine samo mnogo skromnije. zausvatim se ja tu i pružim ruku da mi da torbu. napolju je mrak, jer smo imali školu popodne, ali arhiv svetli sa svih strana. ukopani refletori u zemlji ga obasjavaju iz donjeg rakursa. on zbunjen, stao pa gleda gde smo došli pa pita “što smo ovde stali?”
– pa živim ovde, zato. ali ti sada moraš da ideš, jer kao što vidiš, kapija je zatvrorena, moraću da pozvonim da majordom otvori. a onda će i moj tata da izadje i neće mu se svideti kada bude video da je neki dečko sa mnom.
moj tata je inače čovek kome se svi ljudi na planeti svidjaju i nikad nije imao nikakve balkanse nagone ni prema jednom mom dečku. sve vreme izmišljam jer mi je zabavno da posmatram reakciju.
tako sam isto jednom kada je moju mladju sestru u osnovnoj školi okrenuo telefonom dečko za kojim je tada crkavala, rekla kako je maja otišla da pomuze krave. pita on “koje krave?”
– pa ove iza šupe u kojoj živimo.
maja pošizela načisto, a ja umrla od smeha.
e tako i sa ovim dečkom. kažem mu ja sve to i on stoji onako nepoverljivo, gleda me, pozdravi se uljudno i ode. od tog dana me nikad više nije startovao. da li je pomislio da sam skroz opičena, ili da sam možda preveliki zalogaj za njega, ako kojim slučajem nije znao da je ono arhiv srbije, ali povukao se.
mislim da mu nikad ovu priču nisam ispričala, ali hoću prvom prilikom kad ga budem videla.
ostali smo u super odnosima.