danas je nadja bila na ručku. već tri godine ne živi sa mnom. kad ti se dete odseli i ne vidjaš ga svakodnevno, lakše primetiš promene koje mu se dese. sećam se kad je bila mala pa ode sa školom na rekreativnu nastavu i ne vidim je 10 dana, pa kad se vrati ja zanemim koliko se promenila. a kada ima 25 kao što ima sada, pa je ne vidim neko vreme, deluje mi da je vanzemaljac. gledam je kako priča, koliko je ozbiljna i zabrinuta nad životom, slušam je šta kaže, pa s vremena na vreme ne verujem da sam je ja rodila. gledam to mlado biće ispred sebe koje zna da složi rečenicu u kojoj jasno definiše šta želi, šta joj smeta i kako se oseća povodom nečega. sve je artikulisano, toplo i precizno. vidim sa čim se susreće, vidim da nisu mali problemi, ali sam srećna što je život drma, što je zapitana nad sobom. znači da će nešto iz toga da proizadje.
onda se setim da je baš mene odabrala da joj budem mama, od svih majki na planeti, da bih je nečemu naučila. pa malo zasuzim zbog toga. svi ljudi u životu su mi učitelji u ovoj ili onoj meri, ali niko kao ona. ona mi je najveći i najzahtevniji učitelj. odnos sa ćerkom mi je najkompleksniji, ali i najljubavniji. jednom mi je neko rekao “jednog dana će mnogi koje voliš da umru. neće ih više biti. neki drugi će da odu od tebe ili ti od njih. onaj ko će da ostane, to je nadja. ona će uvek biti tu, kao što ćeš i ti zauvek biti tu za nju.” i to je istina..
sedele smo za trpezarijskim stolom i baš smo lepo ručale. kad smo završile, prebacile smo se na terasu, sipale vino i dugo razgovarale. pričale smo jedno vreme o ozbiljnim temama, a posle smo se smejale. sve smo pretresle. na kraju je izabrala jednu žutu haljinu sa štendera, pokupila kesu sa djubretom i otišla svojoj novoj kući. gledala sam je kako ulazi u lift. sačekala sam da lift krene i tek onda sam ušla u kuću. kada nekog voliš, nemoj da zatvaraš vrata dok ne ode. jer ljubav je jako delikatna stvar, zvuk ključa u bravi bi je sigurno zaboleo.