fbpx

25. januar 2021.

25. januar 2021.

moj deda je bio rudarski inženjer i dok je moj tata bio mali, često su se selili, jer je deda uvek išao tamo gde su bili rudnici. to je posao zahtevao od njega, a deda je bio predan poslu. deda se razveo od moje bake kada je moj otac bio baš mali, ali i tata i njegove dve sestre su živele sa njim. 1942. je uveliko trajao rat u jugoslaviji i deda je dobio prekomandu iz beograda da se preseli u arandjelovac. pored rudarskog posla koji je obavljao, bio je i redovni oficir u vosjci. ova prekomanda je bila po vojnoj dužnosti. tata je tek krenuo u osnovnu školu, imao je 6 ipo godina. u kući u kojoj su živeli, na spratu iznad, živeo je neki rus sa psom. rus je u teškim vremenima izgubio i ženu i novac, ali su mu ostali maniri vaspitanog čoveka i jedan pas. uglavnom su obojica gladovali, ali kada bi došlo proleće i dud u bašti rodio plodove, rus bi se popeo na drvo, stavio salvetu oko vrata i jeo dudinje, pazeći da ne isfleka košulju. kad kažem da je imao manire, mislim baš na tu salvetu. nije dramio zbog siromaštva, jer bio je rat, malo ko je tada imao. njegov pas je bio toliko mršav i iznemogao da kada ga je moj tata otkrio mislio je da je mrtav. ležao je na otiraču ispred ulaznih vrata i jedva je disao. tata mu je prišao, stavio mu ruku na glavu, a mršavo telo je uspelo jedva da mrdne malo repom. uvek me kod pasa gane što im telo i u najkritičnijim trenucima pokazuje radost. taj rep ih odaje.

susret izmedju malog dečaka i tog bolesnog psa je bio početak jedne ljubavi koja je u tim strašnim vremenima očigledno bila neophodna obojici. dečak je svakog dana posle ručka nosio gladnom psu polovinu svog obroka. a ni dečak tada nije imao bog zna šta da jede, ali je razumeo da je psu hrana neophodna da bi preživeo. u početku je pas bio toliko iznemogao da je dečak nekad morao rukama da mu pomera vilicu da bi progutao zalogaj. kako su dani prolazili i ljubav rasla medju njima, dečaku je bilo jasno da mora da mu da neko ime, jer tako to ide kada nekog voliš. pošto je pas je bio crn kao ugalj, dečak ga je prozvao ciga.

kada je moj deda shvatio da moj otac iznosi hranu iz kuće zbog komšijskog psa, sredio je da ga pošalje na obližnju farmu konja, gde su ga smestili u štalu i hranili kuvanim ovsom. ciga se za dva meseca toliko ugojio da ga dečak nije prepoznao kada su ga vratili. ciga je krenuo svakog dana da prati dečaka u školu. prošli bi pola arandjelovca dok ne bi stigli do škole. tata bi otišao na časove, a ciga bi ga čekao ispred dok se škola ne završi. nekad je to znalo da bude i po pola dana. nije važno da li je padao sneg ili kiša, ili je bila nesnosna vrućina, ciga ne bi mrdao sa mesta odakle se ulaz škole vidi. kada bi tata izašao, vraćali bi se kući, jedan pored drugog.

a onda se se jednog dana ispred njihove kuće pojavio džip sa nemačkim oficirima. rus se sakrio na tavan i nije progovarao, a cigu su odveli.

juče kada mi je pričao tu priču, kaže da veruje da je ciga ipak dobro prošao, jer na kraju krajeva on je bio nemačka doga.

moj otac ima 88 godina i krenula je lagana staračka demencija. nekada zaboravi da mi je nešto ispričao pre 5 minuta, pa priča ponovo. ja ga uglavnom uvek pustim da kaže sve šta želi, ne prekidam ga, ne želim da mu bude neprijatno. često zaboravi svakodnevne stvari, ali priču o cigi mi je ispričao do najsitnijih detalja i verujem da nju nikada neće zaboraviti.

Share on facebook
Share on pinterest
Share on email